FINANCING BELGRADE‘S GROWTH: MUNICIPAL LOANS BETWEEN 1929 AND 1941.

Abstract

Чланак се бави зајмовима Општине града Београда од избијања Светске економске кризе 1929. до почетка Другог светског рата. Разматрају се услови задуживања и начин расподеле средстава у различите сврхе, као и промене које су се дешавале у том погледу током тридесетих година. Општина је у том периоду закључила укупно 30 зајмова и то само на унутрашњем тржишту. У периоду Светске економске кризе зајмови су били краткорочни и средњорочни, док су касније сви били дугорочни. Запажени су пораст улагања у инфраструктуру, културне и социјалне установе, изградњу школа, обданишта и радничких станова, али и смањење улагања у куповину општинских плацева.

Резиме: У периоду од 1929. до 1941. године Општина града Београда закључила је укупно тридесет зајмова на унутрашњем тржишту, од којих су две трећине били дугорочни, при чему је висина камата још увек била повољна (5–9 %). У овом периоду долази до извесне диверсификације начина и сврхе закључивања таквих зајмова. У време Светске економске кризе Општина је закључивала зајмове директно код грађевинских предузећа која су истовремено била и извођачи радова. Зајмови су у овом периоду узимани и од државних социјалних установа ради финансирања градских социјалних установа и радничких станова, а касних тридесетих подигнут је и зајам у сврху одбране. Град је тада био у могућности да уз помоћ зајмова купује плацеве, док је Општинска штедионица имала кључну улогу у кредитирању Општине. Наиме, она је у овом периоду дала Општини укупно седам зајмова, при чему је њен највећи значај био у томе што је Општина користила њене менице као подлогу зајмова. Инфраструктура је, како по броју зајмова, тако и по укупној суми, била далеко испред свих осталих потреба за које су зајмови подизани. Следили су зајмови за куповину општинских имања и зајмови за потребе општинских културних и социјалних установа. Током целог посматраног периода дошло је до пораста улагања у инфраструктуру, културне и социјалне установе, изградњу основних школа, дечјих прихватилишта и радничких станова. Ипак, то је и даље било недовољно за покривање потреба града, посебно када су у питању раднички станови. С друге стране, дошло је до смањења улагања у куповину општинских имања. Да би се ова чињеница објаснила, потребно је детаљније истражити однос између државних органа и Општине, међу којима су постојали имовински спорови око плацева у граду. У оквиру инфраструктурних радова највише средстава било је намењено калдрмисању и уређивању улица.